уторак, 14. јул 2015.

Preprodavci ideja ili internet rovači kontejnera

Sara je bila očajna zato što joj je očajnički bio potreban posao. Tako te stvari naprosto funkcionišu. Neraskidivo su povezane. Da postoji meteorološki zavod koji proučava klimu unutrašnjih struja i vremensko-emotivno-vazdušnih prognoza (a možda i postoji samo mi to ne znamo?)  utvrdio bi povezanost unutrašnjih i spoljašnjih klimatskih promena.  A tih dana - očaj was in the air.
Da, zamislite, mala čupava Sara, koja ni dan danas nije sigurna da li su dinosaurusi ikada postojali ili ih je izmislilo specijalno tajno udruženje arheologa i biologa bez posla, postala je pisac. Pardon, da bi kliše bio još veći, važno je naglasiti - postala je nezaposleni pisac. U očajničkoj potrazi za poslom.  Više nije mala, sedi na terasi stana svoje smrduckave babe koju voli i vrti oglase za posao. Vreme je da se seli, razmišlja dok odsutno skroluje gledajući zapravo u svoju veliku razgranatu lipu a ne u ekran lap topa. "Tine, divan si prijatelj, i ne planiram ja odlazak zbog babinih "mirisa", nego  znaš već... Odrastanje i to. Ne, ne ostavljam te zbog drugog muškarca, i aman Tine, ti si drvo, nije kao da sam ja baš tvoj tip. Videla sam kako se gledaš sa onom Orahicom ", vodila je zamišljeni razgovor sa krošnjom. Sa jedne grančice odlomio se mali sasušeni helikopterčić, ili kako god već da se zove taj lipin plod, i doleteo pravo na njenu tastaturu. "Hvala ti na podršci dragi, znaš da ćeš ti uvek biti moje jedino i najbitnije drvo na svetu", uzvratila je.
"Saro, je l' sve u redu?", upitala je baba čiji su koraci bili sve glasniji. Taman kada je pomislila da joj kaže "sve je ok, samo pričam sa drvetom", baka je ušla u wc čiji je prozor izlazio tačno na zid terase. Zvuci i mirisi koji su zatim usledili naterali su Saru da se ćutke zadubi u skrolovanje sa majicom koju je navukla preko pola lica.
Jedan oglas joj je skrenuo pažnju na sebe svojom kratkoćom.
"Tražimo osobu za krstarenje internetom. O svim detaljima uživo. THEjavoljaposla.com"
"D javojla posla? Aaaaa đavoljaposla.com, pa ovi su još i duhoviti", pomislila je a zatim se zabrinula. Na taj oglas realno ne bi odgovorio niko pri zdravoj pameti, ali... Sara je u pitanju. Ne samo što je rešila da se javi, nego je sebi upumpavala dodatni entuzijazam. Budući da je prošla kroz nekoliko jako traumatičnih i nadasve neuspeših razgovora za posao, pomislila je kako je ovo ta savršena prilika i kako će neko toliko duhovit i kreativan sigurno prepoznati slične osobine u njoj samoj. Nakon samo pet minuta zakazali su joj razgovor za posao bez da su joj uopšte tražili CV. "Možda je to to", ponadala se neshvatajući patetiku sopstvene naivnosti.
                                                                                  *
Kada čovek ide na razgovor za posao svaki detalj pored koga prođe dok ne stigne do mesta sastanka mu je bitan. Kakav je put do kancelarije, gde se ona nalazi, kakava je zgrada u njoj i najzad ko će je tamo dočekati. Kancelarija ĐavoljegPosla nalazila se u podrumu. U delu grada koji je bio izuzetno prljav a u čijem centru se nalazio nekakav nakaradno isprojektovan objekat čija bi namena trebalo da bude nešto poput trgovinskog centra. Lokali su polu prazni, prodaje se uglavnom kineska i buvljačka roba a budući na lošu logiku projektanta pomenutog objekta svuda se nalaze bespotrebno veliki kanali u kome nije čak posađeno neko lepo bilje već su u pitanju kanali i reke đubreta obrasli u korov.
"Pa dobro, možda je u pitanju start up firma", pomislila je.
Kada je sišla u podrum prateći strelice odštampane na običnom A4 papiru zalepljenom izolir trakom po zidovima, nije joj preostalo ništa drugo do da duboko udahne i zakuca na vrata.
"Napred!", viknuo je grub muški glas.
Kancelarija je bila mala a na njenom dnu, tik iznad prozora kroz koji se stidljivo probijala svetlost nalazio se radni sto i za njim debeli sredovečni čovek sa nesrazmerno sitnim naočarima na nosu. "Možda nosi tako male naočare za vid da bi smanjio obim obraza", pomislila je, ali je rekla "Dobar dan, ja sam Sara", a zatim je samouvereno pružila ruku preko stola. Miodrag je ustao, rukovao se sa njom izgovarajući svoje ime, a zatim se strovalio nazad na stolicu kao da je samo ustajanje sa nje iziskivalo neopisivo veliki napor. Sari je ponuđeno da sedne na hoklicu ispred njegovog stola, na šta je ona bespogovorno pristala. Hoklice voli oduvek. Eto jednog dobrog znaka.
"Ovako, kao što vidiš ja tek počinjem, pa je sve malo ovako... Ovaj. Nisam ti tražio CV jer je ovaj posao prilično specifičan, sigurno nisi radila ništa slično. A ovaj, i mrzi me da čitam. Pre nego što nastavimo razgovor, morao bih samo da te zamolim da potpišeš ovaj papir."
"Molim?"
"Ne brini se, nisi još dobila posao. Nije u pitanju nikakvo prodavanje duše đavolu. Hahaha. U pitanju je ugovor o poverljivosti. Nikome ne smeš reći ono što ćeš sada čuti. Ukoliko ne potpišeš papir, ja o samom poslu ne mogu da ti kažem ništa više, a onda si džabe dolazila."
Sara je namrgođeno pogledala u papir. Ugovor je bio jednostavan poput oglasa koji ju je doveo ovde - JA (br.lične karte)_______________________, rođen/a u _____________, godine __________, nikome neću reći šta sam čuo/čula u prostorijama firme THEjavoljaPosla.
Plus crtica za potpis. U polu mraku prostorije stavila je potpis na otprilike predviđeno mesto, budući da je vrlo slabo videla.
"E lepo. Dakle, ova firma se bavi preprodajom ideja. Međutim da bih ja prodao ideju svojim klijentima meni su potrebni mladi ljudi da do njih dođu. Ono što bi bio tvoj posao je prilično jednostavno. Koristi internet, socijalne mreže pogotovu. Stranice do oko 300 lajkova su najčešće dobro mesto za ono što tražiš. Te stranice najčešće drže ljudi koji su nekada hteli da pokrenu neku priču pa su na to zaboravili... Ili nisu imali pare za reklamu. Ali moji klijenti imaju puno para."
"I oni bi onda dali tim ljudima pare da razvijaju svoje ideje?"
"Ne, onda bi oni ukrali te ideje. Ali tako da to niko ne može da dokaže. Danas je ekspanzija aplikacija sa interesantnom pričom i to... Sve sad mora da ima neku foru, kapiraš.. Onlajn prodavnice sa svim i svačim, filmovi i serije kada smo već kod toga. Preko 50% tih kul stvari bazira se na ukradenim idejama."
"Zaista?", upitala je sa polu smehom koji je levitirao između podsmešljivosti, začuđenosti i divljenja.
"Da, da... Logično zar ne?"
"Dakle moj posao bi bio da tražim takve stvari. Blogove, i tako dalje. I onda vam to prijavim."
"Da, ali bitna je samo srž ideje. To je bitno da skapiraš. Na primer, znaš ovaj crtani što je sad izašao "Inside out", e pa to je preprodana ideja. Neki klinci su imali neki stripić u kojima su pričali priču o dvojici čikica koji se muvaju ljudima po glavama. Jedan je kao racio, drugi emotivna strana, šta god. Čista glupost. Glupost za nekoga možda, ali ne i za lovca na ideju, on je to prepoznao i rekao ljudima iz Diznija - napravite crtani baziran na toj pretpostavci ali da je dete u glavnoj ulozi i sa više glasova u glavi i eto ti. Mislim moguće je da je i to lovačka priča, da je ideja originalna. Ali ipak, malo je danas originalnosti, znaš..."
"Vau, izvinite, malo sam zatečena. Ne mogu da verujem da se takve stvari rade."
"Bolje bi bilo da poveruješ. Ja to zovem internet kopanje po kontejnerima. Hahaha. Kapiraš. Kao oni klošari. Samo na internetu. Za jednoga đubre, za drugoga blago."
Miodrag je obrisao svoje oznojano čelo, a onda izvadio kesu semenki koje je prosuo po stolu i krenuo da ih gricka poput nekog miša. Ponudio je i Saru. Nije bila raspoložena. Bila je u rebusu.
"Dobro, i? El si zainteresovana?"
"Ja, ovaj..."
"Plaća se po ukradenoj ideji."
"Koliko?"
"Zavisi za koliko se proda. Dobiješ 10%, a to nije malo. Ako naletiš na nešto zaista dobro možeš prilično da se obogatiš. Kradljivac ideje za Instagram sad ima svoje ostrvo u Meksičkom zalivu."
"A mogu li da se javim ako dođem do nečega dobrog pa da pregovaramo?", upitala je neverujući da je upravo izgovorila tako nešto.
"Ne. Ako rešiš da radiš ovaj posao moramo te ubaciti u naš bezbednosni sistem. Kao što u policiji i BIA-ma itd. postoji odeljak za internet kriminal, tako sam i ja član udruženja za zaštitu internet kriminala. I pravo da ti kažem, članarina nije mala."
"Zaštita čega?"
"Čula si me mlada damo. Razumem da ti je ovo sve neobično, ali ljudi koji imaju njuh za dobre ideje ovim bi se već oduševili. Dakle - da ili ne?"
"Mogu li molim Vas da Vam se javim sutra?"
"U redu, ali samo da znaš, nisi jedini kandidat za posao, a moja biznis politika je da ne idem na kvantitet nego na kvalitet. Tri kradljivca ideja su sasvim dovoljna da pokreću ovu firmu, ukoliko su dobri naravno."
"A koliko mesta je još ostalo?"
"Još jedno. Vazdušno-emotivna meteorološka stanica je javila - očaj is in the air. Ali hajde, razmisli, razumem te.", reče i krcne semenkom između zuba uz sočan pljuc koji je propratio krc.

Kada je iz zagušljivog podruma izašla na svetlost dana, Sara je po prvi put u životu ozbiljno pomislila da gubi razum. Kornjača koja je pravila buku prolazeći kroz đubre i korov u jednom kanalu naterala ju je da se uštine, samo da proveri da li je ovo stvarno. Sada je znala kako se Neo osećao kada mu je debeli crnac ponudio dve pilule... Samo manje kul.

NASTAVIĆE SE...



четвртак, 09. јул 2015.

Sara protiv dinosaurusa

Sara je dete koje je prerano počela da muči slika o samoj sebi. Sa druge stane ona o sebi uopšte ne zna puno.  Zna da ima zube koji liče na sirotinjsku tarabu. Njena majka to često voli da govori jer misli da je smešno. Sara ima šest godina i nije sigurna na šta se misli kada se kaže sirotinjska taraba, ali čim je nešto sirotinjsko zna da nije i najbolje na svetu. Zna da je njena ogromna čupava kovrdžava kosa, koju njena majka još dodatno čupavi, jer joj je i to simpatično, neobična. Toliko neobična da joj je u vrtiću devojčica sa flasterom preko oka, u koju ona nije mogla da ne bulji jer istinski je neobično deo kapetana Kuke videti na poznanici iz vrtića, e pa baš ta devojčica joj je rekla da izgleda kao čupava veštičara. Sara je odmah zamislila babu sa ogromnim kukastim nosem čiji vrh krasi dobro poznata bradavica kako u velikom kazanu kuva jednooku bezobraznicu, pa opet i pored tolike mašte ona nije mogla da shvati po kom kriterijumu je i ona veštica. Ne vozi metlu, ne kuva ljude, nema bradavicu na nosu. Da, ima čupavu kosu, ali znači li to da će samo zbog te jedne male sličnosti ona nositi to nešto veštičije u sebi do kraja života? Mama ju je smirila tako što joj je rekla da veštice ne postoje. Nije joj palo napamet da joj obuzda kosu. Od šnala je odavno odustala jer se one toliko umrse da izgleda kao da je to nešto na njenoj glavi biće sa sopstvenom voljom koje ne podnosi strana tela te svaka šnalica nastrada gušenjem u vlasima.

Kada je njena mama došla po nju u vrtić Sara je nije primetila. Toga dana se uspešno dokopala šarene bockalice i njenom spokoju nije bilo kraja. To je bila retka zaista zanimljiva stvarčica u tom vrtiću koja pored svoje zanimljivosti ne iziskuje ama baš nikakvo društvo. Pre nego što ju je mama pozvala, očekujući zatim da joj se ova zatrči u zagrljaj i obesi oko vrata, vaspitačica ju je uhvatila za ruku i pozvala da sedne malo sa njom na klupicu gde vaspitačice obično ispijaju kafe i tračare nadgledajući decu.

-       Je l' se opet upiškila i krila to ceo dan od svih? , upitala je Sarina mama zabrinuto.
-   Ne, to je bilo samo jednom, ona zaista nema takve probleme, nasmešeno je rekla  vaspitačica ponudivši je kafom. Njena mama je ipak bila odlučna da sazna šta je u pitanju.


-          Znači nije to? Dobro je, ona je ipak predškolški uzrast.
-          Da, sigurno nećete kafu?
-          Ne, sigurno, o čemu se radi?
-         Pa kao što ste rekli ona jeste predškolski uzrast, i ja sam razumela zašto je svakom detetu koje joj se obrati govorila da su bajke laž, svima je otkrila da je naš deda Mraz nameštaljka i da su roditelji deci kupovali poklone. Kada se jedno dete rasplakalo tešila ga je tako što mu je objasnila da je tako bolje, pošto to samo znači da su njegovi roditelji siromašni, ne i da ga izmišljeni deda manje voli...
-          Sara radi takve stvari?
-          Da, da, ali to nije problem. To je normalno.
-         Zaista? Ne mislite da je surova?
-         Ma, ne, ona je iskreno tešila tog dečaka. Ono što je ipak malo čudno je činjenica da Sara odbija da prizna da su dinosaurusi postojali. Ubeđena je da je to velika laž. Neka vrste svetske zavere.

Sara je zadubljeno postavljala šarene bockalice u belu plastičnu tablu. Nije pravila nikakav konkretan crtež. Istina je da još uvek ne zna za postmoderniste i da je samo razvrstavala bockalice po bojama ali Modrian bi u tome pronašao određeni smisao.

-          Ne razumem.
-          Ni našem mladom kolegi na praksi to nije bilo jasno. On je doneo knjigu o dinosaurusima i osmislio je celu jednu igru za decu, mučenik. Međutim umesto da sa decom sprovede igricu, morao je Sari pola sata da objašnjava kako čovečanstvo uopšte zna za njih i tako dalje.
-         I?
-        I dalje ne verdi. Da joj niste možda puštali „Malo stopalo“? Neka deca jako teško dožive smrt njegove majke.
-          Ne, ja... Ne znam stvarno. Ne znam otkud to.
-         Pa eto, samo sam mislila da treba to da znate. Proćiće je verovatno, ali ipak, jedno je da deci po vrtiću govori da deda Mraz ne postoji a drugo da su dinosaurusi laž.
-          Da, da, naravno...

Sarina mama je došla u njenu sobu pred spavanje. Sara se molila. Iako to nije ništa neobično u njihovoj kući, ovog puta se zapitala kako to da nema problem sa tim da veruje u Boga ali ima problem sa dinosaurusima. Donela joj je tri omanje figure dinosaurusa: T-rexa, Brontosaurusa, i onoga što najviše liči na nosoroga ali je mnogo lepši. Nakon što je završila sa molitvnom udostojila je svoju majku pažnje. Firugice, koje su bile postavljene na polici na kojoj je noćna lampa, je izignorisala.

-          Mama znaš, postajem malo velika da bih i dalje verovala u dinosauruse, rekla je glumeći pospanost.
-          Vidi mila, kunem ti se da dinosaurusi nisu laž. Pa da li bi postojali toliki filmovi i emisije u vezi nečega što nikada nije postojalo?
-          Juče sam gledala emisiju o sirenama.
-          Dobro, sirene ne postoje.
-          Ali postoje crtani i o sirenama i o dinosaurusima. 
-          Da, ali ovo su dokazali naučnici. A sirene dokazuju samo ljudi sa maštom koji vole fantazije, znaš...
-          Hmm. Ti dinosaurusi izgledaju previše maštovito da bi bili stvarni.
-          Ali mila, postoje celi fakulteti koji se bave time. Znaš li koliko hiljada i hiljada ljudi živi od toga što proučavaju dinosauruse?
-          Misliš da su ih izmislili da bi imali posao?
-          Ma ne, aman, Saro veruješ li ti svojoj majci?
-          Verujem.
-          Dobro, evo ja ti govorim. Znači dinosaurusi su postojali. Kunem se. Da li sad veruješ?

Sara ćuti.

-          Dobro, reci mi zbog čega od jednom sumnjaš u sve oko sebe. Razumem za deda Mraza ali mislim da malo preteruješ. Ako tako nastaviš, mislićeš da je sve oko tebe izmišljeno.
-          Neću.
-          Sigurno?
-          Ja samo...
-          Reci Saro, reci slobodno.
-          Mislim da je bitno da se stvari vide onakve kakve jesu. Mislim da je to važno.

Sarina mama se nasmejala mazeći je po čelu.

-          U pravu si. Znaš šta? Ako ti misliš da ne postoje, to je u redu. Ali i ako se predomisliš kad porasteš i to je u redu. Važi?
-          Važi.

Kada je njena mama ugasila svetlo Sara nije mogla odmah da zaspi. Sad kada je saznala koliko ljudi živi od toga što se bave dinosaurusima bila je još ubeđenija da je u pitanju čista izmišljotina. Sa druge strane ako njena mama kaže da postoje to celu njenu teoriju dovodi u pitanje. Ubrzo su je umorile sopstvene misli. Kako je sve ovo sa dinosaurusima komplikovano, poslednja je stvar koju je pomislila neposredno pre pada u san.  


Sanjala je sebe kao ratnicu sa ravnom kosom. Jahala je onog dinosaurusa koji liči na nosorga samo je mnogo lepši.