Sara protiv dinosaurusa

Sara je dete koje je prerano počela da muči slika o samoj sebi. Sa druge stane ona o sebi uopšte ne zna puno.  Zna da ima zube koji liče na sirotinjsku tarabu. Njena majka to često voli da govori jer misli da je smešno. Sara ima šest godina i nije sigurna na šta se misli kada se kaže sirotinjska taraba, ali čim je nešto sirotinjsko zna da nije i najbolje na svetu. Zna da je njena ogromna čupava kovrdžava kosa, koju njena majka još dodatno čupavi, jer joj je i to simpatično, neobična. Toliko neobična da joj je u vrtiću devojčica sa flasterom preko oka, u koju ona nije mogla da ne bulji jer istinski je neobično deo kapetana Kuke videti na poznanici iz vrtića, e pa baš ta devojčica joj je rekla da izgleda kao čupava veštičara. Sara je odmah zamislila babu sa ogromnim kukastim nosem čiji vrh krasi dobro poznata bradavica kako u velikom kazanu kuva jednooku bezobraznicu, pa opet i pored tolike mašte ona nije mogla da shvati po kom kriterijumu je i ona veštica. Ne vozi metlu, ne kuva ljude, nema bradavicu na nosu. Da, ima čupavu kosu, ali znači li to da će samo zbog te jedne male sličnosti ona nositi to nešto veštičije u sebi do kraja života? Mama ju je smirila tako što joj je rekla da veštice ne postoje. Nije joj palo napamet da joj obuzda kosu. Od šnala je odavno odustala jer se one toliko umrse da izgleda kao da je to nešto na njenoj glavi biće sa sopstvenom voljom koje ne podnosi strana tela te svaka šnalica nastrada gušenjem u vlasima.

Kada je njena mama došla po nju u vrtić Sara je nije primetila. Toga dana se uspešno dokopala šarene bockalice i njenom spokoju nije bilo kraja. To je bila retka zaista zanimljiva stvarčica u tom vrtiću koja pored svoje zanimljivosti ne iziskuje ama baš nikakvo društvo. Pre nego što ju je mama pozvala, očekujući zatim da joj se ova zatrči u zagrljaj i obesi oko vrata, vaspitačica ju je uhvatila za ruku i pozvala da sedne malo sa njom na klupicu gde vaspitačice obično ispijaju kafe i tračare nadgledajući decu.

-       Je l' se opet upiškila i krila to ceo dan od svih? , upitala je Sarina mama zabrinuto.
-   Ne, to je bilo samo jednom, ona zaista nema takve probleme, nasmešeno je rekla  vaspitačica ponudivši je kafom. Njena mama je ipak bila odlučna da sazna šta je u pitanju.

-          Znači nije to? Dobro je, ona je ipak predškolški uzrast.

-          Da, sigurno nećete kafu?

-          Ne, sigurno, o čemu se radi?

-         Pa kao što ste rekli ona jeste predškolski uzrast, i ja sam razumela zašto je svakom detetu koje joj se obrati govorila da su bajke laž, svima je otkrila da je naš deda Mraz nameštaljka i da su roditelji deci kupovali poklone. Kada se jedno dete rasplakalo tešila ga je tako što mu je objasnila da je tako bolje, pošto to samo znači da su njegovi roditelji siromašni, ne i da ga izmišljeni deda manje voli...

-          Sara radi takve stvari?

-          Da, da, ali to nije problem. To je normalno.

-         Zaista? Ne mislite da je surova?

-         Ma, ne, ona je iskreno tešila tog dečaka. Ono što je ipak malo čudno je činjenica da Sara odbija da prizna da su dinosaurusi postojali. Ubeđena je da je to velika laž. Neka vrste svetske zavere.

Sara je zadubljeno postavljala šarene bockalice u belu plastičnu tablu. Nije pravila nikakav konkretan crtež. Istina je da još uvek ne zna za postmoderniste i da je samo razvrstavala bockalice po bojama ali Modrian bi u tome pronašao određeni smisao.

-          Ne razumem.

-          Ni našem mladom kolegi na praksi to nije bilo jasno. On je doneo knjigu o dinosaurusima i osmislio je celu jednu igru za decu, mučenik. Međutim umesto da sa decom sprovede igricu, morao je Sari pola sata da objašnjava kako čovečanstvo uopšte zna za njih i tako dalje.

-         I?

-        I dalje ne verdi. Da joj niste možda puštali „Malo stopalo“? Neka deca jako teško dožive smrt njegove majke.

-          Ne, ja... Ne znam stvarno. Ne znam otkud to.

-         Pa eto, samo sam mislila da treba to da znate. Proćiće je verovatno, ali ipak, jedno je da deci po vrtiću govori da deda Mraz ne postoji a drugo da su dinosaurusi laž.

-          Da, da, naravno...

Sarina mama je došla u njenu sobu pred spavanje. Sara se molila. Iako to nije ništa neobično u njihovoj kući, ovog puta se zapitala kako to da nema problem sa tim da veruje u Boga ali ima problem sa dinosaurusima. Donela joj je tri omanje figure dinosaurusa: T-rexa, Brontosaurusa, i onoga što najviše liči na nosoroga ali je mnogo lepši. Nakon što je završila sa molitvnom udostojila je svoju majku pažnje. Firugice, koje su bile postavljene na polici na kojoj je noćna lampa, je izignorisala.

-          Mama znaš, postajem malo velika da bih i dalje verovala u dinosauruse, rekla je glumeći pospanost.

-          Vidi mila, kunem ti se da dinosaurusi nisu laž. Pa da li bi postojali toliki filmovi i emisije u vezi nečega što nikada nije postojalo?

-          Juče sam gledala emisiju o sirenama.

-          Dobro, sirene ne postoje.

-          Ali postoje crtani i o sirenama i o dinosaurusima. 

-          Da, ali ovo su dokazali naučnici. A sirene dokazuju samo ljudi sa maštom koji vole fantazije, znaš...

-          Hmm. Ti dinosaurusi izgledaju previše maštovito da bi bili stvarni.

-          Ali mila, postoje celi fakulteti koji se bave time. Znaš li koliko hiljada i hiljada ljudi živi od toga što proučavaju dinosauruse?

-          Misliš da su ih izmislili da bi imali posao?

-          Ma ne, aman, Saro veruješ li ti svojoj majci?

-          Verujem.

-          Dobro, evo ja ti govorim. Znači dinosaurusi su postojali. Kunem se. Da li sad veruješ?

Sara ćuti.

-          Dobro, reci mi zbog čega od jednom sumnjaš u sve oko sebe. Razumem za deda Mraza ali mislim da malo preteruješ. Ako tako nastaviš, mislićeš da je sve oko tebe izmišljeno.

-          Neću.

-          Sigurno?

-          Ja samo...

-          Reci Saro, reci slobodno.

-          Mislim da je bitno da se stvari vide onakve kakve jesu. Mislim da je to važno.

Sarina mama se nasmejala mazeći je po čelu.

-          U pravu si. Znaš šta? Ako ti misliš da ne postoje, to je u redu. Ali i ako se predomisliš kad porasteš i to je u redu. Važi?

-          Važi.

Kada je njena mama ugasila svetlo Sara nije mogla odmah da zaspi. Sad kada je saznala koliko ljudi živi od toga što se bave dinosaurusima bila je još ubeđenija da je u pitanju čista izmišljotina. Sa druge strane ako njena mama kaže da postoje to celu njenu teoriju dovodi u pitanje. Ubrzo su je umorile sopstvene misli. Kako je sve ovo sa dinosaurusima komplikovano, poslednja je stvar koju je pomislila neposredno pre pada u san.  

Sanjala je sebe kao ratnicu sa ravnom kosom. Jahala je onog dinosaurusa koji liči na nosorga samo je mnogo lepši.